Jana Stojaković - Transformacija Anahate

Овај пројекат, са једне стране, представља критички осврт на еколошке и социјалне последице све масовније хиперпроизводње/потрошње која глобално утиче, како на изглед и стање саме планете, тако и на међуљудске односе. Са друге стране, он проблематизује различита друштвена питања суочавајући нас са озбиљним изазовима данашњице који делују све теже решиви.

Централни наратив који се појављује на серијалима слика Јане Стојаковић, присутан је и овде кроз АИ анимације. Неправда класних разлика пренесена је на постчовечанство генетички укрштено са животињама према економском статусу: најсиромашнији су људи-бубашвабе, средња класа људи-пацови, док елиту чине људи-дивље свиње. Анимација Опстанак симболично осликава свирепост постљудских класних односа док питање екологије остаје заједнички именитељ.

У овој поставци, слично као у претходном пројекту, загађена, неплодна земља, представљена је отпадом, али се он, овог пута проширује и на зидове галеријског простора попримајући органски карактер- може се рећи да количина отпада неконтролисано расте, постајући скоро ентитет за себе. Бодљикавом жицом и електричном оградом омеђени „врт“ са кукурузом, пшеницом и сојом, као симболима хране на континентима/силама Америке, Европе и Азије, говори у прилог социјалним поделама и борбама за територије и за све драгоценије и све мање доступне ресурсе, о чему сведоче и тренутни ратови (Украјина, Газа).

Док надзорна камера снима заштићену зону, посетиоци се могу ставити у улогу оних са друге стране „врта“ којима прети електрични удар уколико се приближе огради или пак стражара који на екрану прате и чувају туђе поседе. У анимацији полицајца, човека-пацова, може се читати проблем репресивног апарата насталог у спрези државе и капиталиста, и подцртавање класних разлика али се неумитно као тема намеће глад, било као последица сиромаштва, рата или климатске катастрофе.

Рад упућује на неизбежну међузависност класа, као и могућност да се „ствари другачије поставе“. Управо други део, односно наставак изложбе, пружа варијанту потенцијалног разрешења.

This project, on the one hand, represents a critical reflection on the ecological and social consequences of increasingly massive hyperproduction/consumption that globally affects both the appearance and condition of the planet itself, as well as interpersonal relationships. On the other hand, it problematizes various social issues, confronting us with serious challenges of today that seem increasingly difficult to solve.

The central narrative that appears in the series of paintings by Jane Stojaković is also present here through AI animations. The injustice of class differences is transferred to posthumanity genetically crossed with animals according to economic status: the poorest are cockroach people, the middle class are rat people, while the elite are wild boar people. The animation Survival symbolically depicts the cruelty of posthuman class relations, while the issue of ecology remains a common denominator.

In this installation, similar to the previous project, the polluted, barren land is represented by waste, but this time it extends to the walls of the gallery space, taking on an organic character - one could say that the amount of waste grows uncontrollably, becoming almost an entity in itself. The "garden" with corn, wheat and soybeans, as symbols of food on the continents/powers of America, Europe and Asia, bordered by barbed wire and an electric fence, speaks in favor of social divisions and struggles for territories and for increasingly precious and increasingly less available resources, as evidenced by the current wars (Ukraine, Gaza).

While a surveillance camera records the protected zone, visitors can put themselves in the role of those on the other side of the "garden" who are threatened with an electric shock if they approach the fence, or of guards who monitor and guard other people's possessions on the screen. In the animation of the policeman, the rat-man, one can read the problem of the repressive apparatus created in the conjunction of the state and the capitalists, and the underlining of class differences, but hunger is inexorably imposed as a theme, whether as a consequence of poverty, war or climate catastrophe.

The work points to the inevitable interdependence of classes, as well as the possibility of “creating different positions”. It is the second part, or rather the continuation of the exhibition, that provides a variant of a potential resolution.